„Umetnik je „izvan zakona“, odmetnik u višem smislu reči, osuđen da natčovečanskim i bezizglednim naporima dopunjuje neki viši, nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidljivi, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.“  Ivo Andrić

Kod nas u Čelarevu kraj moćne reke Dunav nalazi se nasip gde se tradicionalno godinama unazad odlazi u višečasovne šetnje. Iz Prve ulice skupi se ekipa i lagano krene na psihofizičku terapiju.

I bas tu na nasipu u daljini ka kojoj seže naš pogled uzdižu se brda naše Fruške gore. Vremenom društvo načini korak više i od 2007. počne da učestvuje na planinarskim maratonima koji se održavaju na istoj.

I tako se u mojoj glavi začela i definicija maratona. Maratoni zapravo predstavljaju putokaz ka zdravom korišćenju slobodnog vremena, upoznavanju zanimljivih lica, pomeranju sopstvenih granica i otkrivanju novih horizonta.

Maratoni su počeli da deluju drugačije na sagledavanje stvarnosti. U tim istim šetnjama po pomenutom nasipu počeo sam sa drugarima pričati o ljudima koji svojim postupcima pomeraju granice razumnog i racionalnog, o svim tim „frikovima“uvek spremnim na korak ispred svih. O ljudima koji sežu za nemogućnim, pretvarajući na neki način svoje snove u javu. Kažem im: „Kako bi to bilo kul izveslati tok Dunava. Otići na put oko sveta. Ili ako je to nekako moguće, trčati istovremeno na dva kontinenta.“ Odjednom je sve postalo tako jasno sagledivo i jednostavno.

Šetnja (planinarenje) je iz prikrajka težila da se izdigne na jedan viši nivo, da se ubrza, jednostavno nekako da postane dinamičnija.

… i tako nastade trčanje.

Neki opet kažu da trčanjem bežim od stvarnosti. Kako kažu: „ okrećem leđa obavezama i odgovornostima.“ Šta je to stvarnost? Kako je definisati? Da li ona predstavlja to nešto što nam je svakodnevno servirano i nametnuto preko medija, političkih sagledavanja stanja u državi i nezadovoljstvom istog. Da li su to neiscrpni izvori nebitnih informacija društvenih mreža ili je to opet nešto sasvim drugo. Ja je naravno posmatram kao ovo drugo. Uvek spreman da svoju stvarnost sam kreiram i proživim.

“Oprobati se u novoj trci, to je otprilike kao da počinješ da pišeš novu priču. Kao umeš ti to, ali zasigurno ne znaš kako će da krene, da li će da ispadne dobro i može li da se desi da u trci-pisanju izgubiš motivaciju, inspiraciju i samo odustaneš.

Izdržljivost, upornost, želja za prevazilaženjem samoga sebe jedna je od zajedničkih osobina umetnika i sportista. Trku uvek posvećuješ jednoj osobi, to je kao nova životna priča koja se neguje od nule, nikada nisi siguran kakav će rezultat biti niti šta te čeka na kraju trke.

Gladan si samoprevazilaženja koje kao karakterna osobina tebe čini bližim praistorijskim ljudima, nego savremenim urbanim stanovnicima prestonice. Rušiš predrasude i stereotipe kada na temperaturi koja je bliže nuli trčiš u šorcu i majici. Pisac ruši tabue time što razotkriva hrabro sve što ga zagolica.

Hrabrost u originalnosti, potreba da budeš svoj bez obzira na to šta će neko da misli, to je zajednička nit pisaca i trkača.

Kada se pisac suoči sa osećanjem da nema u sebi kreativnosti, a trkač sasaznanjem nedostatka energije onda je tu u pitanju pad motivacije, koji se leči naravno, opet pisanjem i trčanjem, jer klin se klinomi zbija!” Snežana Jovicki